VUČIĆ dao 870 miliona evra subvencija strancima!

Podeli vest sa drugima!
  • 142
    Shares

Funkcija opslužujuće inteligencije (Service intellectuals) jeste da dominatna grupacija može da ostvari ciljeve s minimumom nasilja.

 

Recimo, neko društvo treba desuverenizovati i dezindustrijalizovati, kako bi se pretvorilo u izvor jeftinih sirovina i jeftine radne snage. Opslužujuća inteligencija će, dakle, nastojati da objasni stanovništvu da je privatizacija+integracija u EU najbolji način da se dotično društvo „modernizuje“ i postane istinski uspešno i demokratsko.

Ako stanovništvo u to poveruje – odlično, nije potrebno poslati vojsku. Ako pak ne – uh, opslužujuća inteligencija ipak loše radi posao.

 

Bojim se da odgovor Vladimira Gligorova (ovde) nosi neke od tipičnih odlika ove vrste ideoloških aktivnosti.

I odmah da kažem – loše se osećam zbog toga. Gligorov je za moju generaciju – tada mladih beogradskih intelektualaca, sredinom osamdesetih – bio pojam slobodne i trezvene misli. Njegove dve knjige Socijalistički žanr (1985) i Politička vrednovanja (1985) bile su za nas primer kako treba misliti i pisati.

 

Te knjige su dobro uočavale mane tadašnjeg jugo-sistema: dominaciju parcijalnih interesa u politici – u kojoj sistem treba da obezbeđuje opšti interes; i zahtev za primatom opšteg interesa u ekonomiji – gde sistem treba da počiva na konkurenciji posebnih interesa.

Svi smo tada bili liberali i svi smo se oduševljavali Gligorovljevom – analitički gotovo neumitnom – argumentacijom, i njegovim stilom u kome su, umesto birokratskog fraziranja, dominirala pozivanja na činjenice i načela.

 

A onda je, kad je krenuo raspad sistema i države, Gligorov otišao u Beč, a našu javnu scenu su ispunili ekonomisti koji su, takođe, bili na tragu Vladimirovog mišljenja. Oni su nas, sa svoje strane, vehementno ubeđivali da će sve naše nevolje biti rešene, kad jednom ode Milošević, čim uspemo da privatizujemo neefikasnu društvenu svojinu.

„Najbolja je ona privatizacija koja je najbrža“, sto puta sam čuo, u to vreme. „Kada treba da preskočite provaliju, to radite u jednom koraku, ne iz tri ili četiri skoka“. „Kada psu treba da odsečete rep, bolje je da to uradite odjednom, nego da ga seckate komad po komad“ – bile su slike kojima su nas, tokom devedesetih, impresionirali srpski ekonomisti.

 

I mi smo im verovali. A njihove mantre, kao nesumnjive istine, nažalost, dalje smo širili.

Onda je oboren Milošević i Srbija je sve uradila kako je od nje zahtevano. Najveće domaće banke oterane su u bankrot, velika preduzeća su privatizovana, industrija i resursi izneti na prodaju, ukinute carine, strancima data bezuslovna subvencija od 10.000 evra za svakog koga zaposle, omogućen im je i neograničen iznos novca iz Srbije…

 

A rezultat? I posle dve decenije još nismo dostigli industrijsku proizvodnju iz 1998. (ovde) – a o nivou iz 1989. da i ne pričamo.

Srbija je posle 2000. godine dezindrustrijalizovana. U Beogradu je nekada bilo 240.000 industrijskih radnika, a sada ih je 14.000 (ovde). Bukvalno smo se vratili na početak 20. veka.

 

Danas u Srbiji 80% zaposlenih prima platu nižu od 340 evra (ovde), a ako isključimo javni sektor – gde profesori, sudije, lekari i ministri podižu prosek – običan radnik ne zarađuje više od par stotina evra mesečno.

 

AUTOR TEKSTA: SrbijaDanas.net / Stanje Stvari