SRPSKA NOVINARKA razoktrila BLIC NOVINE: Nemačke novine otimaju Kosovo!

Podeli vest sa drugima!
  • 62
    Shares

Piše: Vesna Veizović

 

Ljajić predlaže da umesto direktnog priznanja, krenemo „normalizacijom“ u tri faze.

Prvo od zapada tražimo neke ustupke, koje nam oni nikada nisu činili, a koje i kada čine – čine na ličnu korist ljigama iz politike. A na konto tih ustupaka mi, odnosno trenutni vlastodržci će dozvoliti prijem Kosova u međunarodne institucije.

Odakle Ljajiću pravo da raspolaže sa srbskim teritorijama, sa teritorijama koje je naš narod branio i odbranio toliko puta i to u borbi sa njegovim narodom? Kako se taj Ljajić deklariše i čime je on dokazao da je lojalan građanin republike Srbije?

I uopšte kojim povodom se on oglašava i daje predloge? Pa zar smo došli dotle da će se predlog jednog Rasima prihvatiti?

Albanci su kaže Ljajić, uvek znali šta hoće na Kosovu, a Srbi uglavnom nisu znali ili su znali šta neće. Što je neistina!!! Srbi ni onda a ni sada niti su mogli da se izbore za ono što hoće niti im je vlast Josipa Broza srboubice to dozvoljavala. Dok je sa Šiptarima i onda i sada ista stvar – i onomad i danas Šiptari imaju političare koji se bore za njihove interese i koji osluškuju duh i volju svog naroda.

Srbi danas ni u centru Beograda ne mogu da budu istinski Srbi i da se izbore za svoja prava. Niko ih nije pozvao na raspravu o Kosmetu, a oni koji su se sami pozvali bili su nepoželjni gosti, jer jednoumlje partije ne sme da se truje zdravim, realnim i konkretnim idejama.

Ali zato ni Vučić ni Rasim, a ni ostali politikanti ne manjkaju sa epitetima u pežorativu kada ih dodeljuju Srbima i nazivaju ih neradnicima, lenštinama, neznalicama. Jer treba opravdati tu srpsku nemoć, partijsko gušenje svakog vida inicijative i individualnosti a najpre jer treba opravdati sopstvene neuspehe, izdaju i prodaju državu.

Zato je najlakše reći: Srbi ni ne znaju šta hoće, Albanci znaju – pa zato po Ljajiću i imaju pravo da pretenduju na naše teritorije.

Rasim dalje navodi kako ni Šiptarima (što je logično) a ni Srbima (?) ne odgovara povratak na staro. Odnosno na ukidanje svih briselskih dogovora, uspostavljanje srbskih vlasti na Kosmetu, ukidanje nelegalnih šiptarskih institucija, povratak srbske vojske i policije na Kosovo, ukidanje pograničnih prelaza, ukidanje šiptarskih dokumenata, povratak srbske imovine u ruke države Srbije, obnavlja!

Ovaj povratak na staro bi samo za šiptarske okupatore i domaće politikante i izdajnike značio korak unazad, dok bi za Srbe to konačno značilo korak napred posle duže od decenije.

Srbiji, tvrdi ovaj zastupnik šiptarskih interesa, nije potrebna „nefunkcionalna država sa dva miliona stanovnika, koju ti stanovnici mrze“.

Srbiji Kosovo kao država nije potrebno, ali kao njen sastavni deo je svakako potrebno i neophodno! Ni u jednoj državi koja je multinacionalna suživot nije savršen, ali šta to znači – da svi treba da se izdvajaju jedni od drugih? Da se fizički eliminišu oni koji su različiti?

Kako drugačije shvatiti ovu Ljajićevu poruku nego kao lobiranje za šiptarsku stranu. Jer po njemu ovakva „država“ ne odgovara Srbima, ali zato odgovara Amerikancima i Šiptarima.

U prilog tvrdnji da Ljajić ne zastupa interese Srbije i da je nelojalan našoj državi, ne samo kao njen državni službenik, na žalost potpredsednik Vlade, već i kao običan građanin, stoji i to da on navodi kako Kosovo ne može da bude država sa međunarodnim subjektivitetom sve dok Srbija ne prizna Kosovo i samim tim priznanjem oduzme pravo Kini i Rusiji pravo da zastupaju interese Srbije i brane njen suverenitet:

„Kosovo bez dogovora sa Srbijom i saglasnosti Rusije i Kine teško da može ostati država sa punim međunarodnim subjektivitetom“.

Tri faze do punog priznanja, koje se ne može preko noći desiti, ne jer oni neće, nego jer se plaše osude javnosti koja još uvek nije spremna da se oslobodi „tog političkog balasta“, po Ljajiću bi bile:

1. Otklanjanje svih barijera za punu ekonomsku i trgovinsku saradniku između Srbije i Kosova, kao i slobodno kretanje, bez postojećih administrativnih ograničenja ljudi, roba i kapitala.

2. Druga faza bi, prema njegovim rečima, uključila otvaranje pregovora o imovini Srbije na Kosovu, kulturnoj baštini i formiranju Zajednice srpskih opština.

3. I najzad treća faza bi bila priznanje. Srbija bi dozvolila prijem Kosova i Metohije u sve međunarodne institucije, sem u Ujedinjene nacije. Za ovakav istorijski ustupak, Ljajić navodi da bismo od Evropske unije dobili ne direktan prijem i ne povlašćen status, ali otvoren put u EU, bez nepredviđenih prepreka.

Nakon što bi bio postignut dogovor oko ova tri pitanja, navodi, potpisao bi se sporazum o normalizaciji, kada bi počeo takozvani prelazni period koji bi trajao pet godina, a u kojem bi se pratila realizacija postignutih dogovora.

Ljajić, baš poput svojih prethodnika, završava svoju kolumnu u Bljicu sa nadom da će možda baš ideja dodeljena njemu biti uzeta u ozbiljnije razmatranje, ali da to ipak nije konačno rešenje ka kome treba da težimo ne bi li smo najzad rešili to pitanje koje nas kao „kamen vuče na dno diplomatskog mora.“

Treba imati u vidu da je vrlo moguće da su ideje koje ovi strani plaćenici a državni službenici iznose kao predloge, a čiji je sadržaj sve od gori od prethodnog, upravo psihološka igrica kako bismo lakše prihvatili podelu Kosova.

Doduše, ne treba smetnuti sa uma ni ko su „ideolozi“ rešenja, te samim tim svaki njihov predlog valja primati kao put kojim sigurno ne treba ići.

(Vaseljenska)