LEGENDARNA MILENA DRAVIĆ: Rijaliti programom uništavaju Srbiju!

Podeli vest sa drugima!
  • 2.9K
    Shares

Glumica Milena Dravić, ovogodišnja dobitnica nagrade za životno delo Dobričin prsten, govori o urušavanju pravih vrednosti u kulturi, o svojim ulogama, o najtežim životnim trenucima koje su joj dodatno otežali tabloidi.

 

Nada se da će uskoro moći da snima film ili neku ulogu za televiziju jer su joj lekari savetovali da, posle duže pauze, može da počne da radi. Ne zna hoće li se ikada vratiti pozorištu.

 

Na dodeli Dobričinog prstena, posle aplauza koji je trajao više od deset minuta, rekli ste da aplauz produžava život. Reditelj Puriša Đorđević je rekao da bi voleo da sa Vama snimi svoj poslednji film. Hoćete li snimiti film sa Purišom?

 

Ne bih volela da bude ni meni, ni njemu poslednji, ali bih volela da snimimo film. Ministarstvo za kulturu nije baš darežljivo, tako da nisam sigurna da li bi do toga moglo da dođe. Bilo bi lepo da može, bilo bi dobro, i za njega i za mene, pogotovo posle ove velike pauze koju sam imala. To su želje. Da li će doći do realizacije, to stvarno ne znam.

Da li ste videli scenario? On kaže da je sve spremno, samo nema novca.

 

Nisam još videla scenario.

Dodela Dobričinog prstena je ulila, bar na trenutak, nadu da se Srbija vratila pravim vrednostima i da najviša društvena priznanja dobijaju istinske vrednosti i vrhunski umetnici. Tim povodom je neko od Vaših kolega rekao: “Ima nade za ovaj grad”. Ima li, zaista, nade?

 

Moglo bi nešto da se uradi, ali nam se ne da. Zašto i kako, ne znam. Ova količina rijaliti šoua je apsolutno ugrozila naciju. To je ozbiljna stvar. Ne gledaju to samo penzioneri, već to gledaju svi na skoro svim kanalima. Za mene je to najveća opasnost.

Početkom 2017. godine ste rekli: “Apsolutno ne mogu da shvatim kako su neznanje i površnost zavladali u svim sferama. Svuda oko sebe vidimo javašluk i neznanje. Ne znam da li ćemo moći iz toga da se iščupamo”. To isto govorite i na kraju 2017. godine?

 

Govorim to i na kraju 2017. Neko mi je javio da je to izabrano za izjavu godine. To sam rekla i to mislim. Bilo bi mi žao da pokleknemo jer stvarno imamo jako talentovane ljude. Ne znam objašnjenje zašto i zbog čega je opasnost po državu promovisati prave vrednosti.

 

Znam da o politici ne volite da govorite. Neću Vas pitati o politici, već o društvenom angažovanju. Vi ste 1996. i 1997. godine učestvovali u demonstracijama. Da li mislite da danas postoje razlozi i mogućnosti za takvu jednu pobunu?

 

Mislim da je neko drugo vreme i da je pobuna sada neizvodiva. Sa svojim komšijama sam devedestih spontano išla na demonstracije. Nisam išla sa svojim staležom, sa svojim udruženjem ni sa pozorištem. Bilo je to spontano, jednostavno nešto se desilo. Možda će nešto iznenada da se desi i danas, nešto što ne mogu ni da pretpostavim.

 

Vaš život je dugo bio kao bajka. Ima li ste karijeru vrlo uspešne glumice. Posle su došla teška vremena: devedesete godine, raspad zemlje, ratovi, bolest, gubitak partnera. Kada Vam je bilo najteže da zadržite Vaše dostojanstvo i da sačuvate Vašu privatnost, s obzirom na tabloidizaciju društva koja traje već duže vremena?

 

Jako mi je teško pao period Draganove bolesti, kada su svi tabloidi pisali na najstrašniji način o njegovim mukama, o njegovoj bolesti, o meni. To je bilo neizdržljivo. Od njega se to krilo, da ne čita. Dragan je bio isuviše veliki klikeraš, znao je i osećao je sve šta se dešava. Strašno je bilo.

 

Svi naši prijatelji, naša porodica i mi, smo bili očajni. Bili smo bespomoćni. Nismo bili zaštićeni ni od koga. Dragan i ja nikada nismo pripadali nekim klanovima, nekim grupama, tako da smo potpuno bili na vetrometini. Dosta sam jaka osoba, ali to nisam mogla da izdržim. Nisam mogla da verujem šta se dešava. Posle mesec-dva sam se zbog toga razbolela i ja, vrlo ozbiljno.

 

Učestvovali ste u filmovima, pa i partizanskim, koji su bili neka vrsta državnih projekata u socijalističkoj Jugoslaviji, ali ste imali i glavne uloge u filmovima “crnog talasa”, koji su bili subverzivni i zabranjivani filmovi. Da li ste znali u šta se upuštate, kada ste prihvatili ulogu u filmu Dušana Makavejeva Misterije organizma?

 

Kino klub Beograd je bilo univerzitet, to je bila škola. Kamo sreće da postoji takav kino klub danas i ovde. Isti takav je bio Kino klub u Zagrebu, Lordan (Zafranović, reditelj, prim. red.) je bio među tim ljudima. Mi svi smo se znali. Stvarno su to bili vrhunski ljudi, od Žike Pavlovića (pisac i reditelj, prim. red.), Makavejeva, Kokana Rakonjca (reditelj), Babca (i reditelj, montažer, profesor i teoretičar filma Marko Baba, prim. red.), Vuksana Lukovca (montažer), snimatelja Aleksadra Petkovića… To se videlo u njihovim filmovima, prvo na kratkim filmovima, koji su išli na festivale, koji su dobijali nagrade. Onda su krenuli ozbiljni filmovi. Da puste mladom svetu Kapi vode, Ratnici, odmah bi shvatili kakvi su to momci tada bili i kako su fantastično radili.

 

Znala sam da imaju prema njima neki gard. Međutim, nisam kukavica i nisam kalkulisala. Taman posla! Meni je bilo važno to njihovo znanje, taj njihov entuzijazam i to sve što su nosili sa sobom, inovaciju. To su fantastični filmovi. Na kraju sam bila potpuno u pravu što sam pristala da radim sa njima, i to zaista, bez kalkulacije, nego sa velikim oduševljenjem.

 

KURIR.RS