GLUMICA KARANOVIĆ: Nisam Srpkinja, nego Jugoslovenka!

Podeli vest sa drugima!

Advertisements

 

 

“Znam da je ta zemlja mrtva zauvek i ja sam to otplakala i prebolela. Ono što danas znam jest da ću, bez ikakvog sentimenta, i dalje u svome biću biti Jugoslovenka”.

 

Srpska glumica i rediteljka Mirjana Karanović poslednjih nekoliko godina je u naročitom fokusu javnosti zbog svog društveno-političkog angažmana i odnosa prema problematičnom istorijskom nasleđu Srbije u poslednjih 30 godina. Našla se na udaru dela javnosti povodom filma “Grbavica” u kojem glumi muslimanku Esmu, norveškog filma “Miruš” u kome glumi majku albanskog dečaka, itd. Pre dve godine je imala i vrlo uspešan rediteljski debi u filmu “Dobra žena”, gde se nalazi i glavnoj ulozi, i u kome problematizuje pitanje ratnih zločina i odnosa prema njima.

 

Povodom obeležavanja 29. novembra, hrvatski nedeljnik Novosti donosi niz tekstova pod nazivom “Yubilej”, kao svojevrstan osvrt poznatih ličnosti na ovaj istorijski datum. Među autorima tekstova našla se i Mirjana Karanović, a njen tekst ovom prilikom prenosimo u celosti.

Ja sam rođena u Jugoslaviji. Ja sam Jugoslovenka. Mnogo puta posle raspada te zemlje pitala sam se šta sam to ja sada, pogotovo što je formiranje novih država bilo povezano sa odbacivanjem bilo kakve veze sa tom ‘komunističkom tvorevinom koja je bila tamnica naroda’. Biti Jugosloven tada i jugonostalgičar danas ima negativno i pogrdno značenje. Danas sam zvanično Srpkinja ili Srbijanka, već kako kome odgovara.

Advertisements

 

Jugoslavija je imala važnu ulogu u formiranju moje ličnosti, mog odnosa prema ljudima, prema svetu koji me okružuje. Ona je neodvojivi deo mog identiteta. Bila sam dete i nisam ništa znala o politici osim da je to nešto čime se bave odrasli i da se tako zovu novine koje je moj otac kupovao. Moji roditelji nisu bili religiozni i nikad nisam sebe doživljavala kao Srpkinju ili pravoslavku. Učila sam u školi i kod kuće da nisu važni ni vera, ni nacionalnost, da su važni ljudi.

 

Čitala sam za lektiru dela iz čitave te velike zemlje i učila o istoriji, gledala sam predstave, TV drame i filmove na svim jezicima i dijalektima koji su postojali. Mladinsko gledališče, Kugla glumište, Oslobođenje Skoplja, Festival MESS, Paolo Mađeli, Dušan Jovanović, Dejan Mijač. U mojoj domovini su bila sva ta prelepa mesta: Hvar, Ohridsko jezero, Pohorje, Crno jezero na Durmitoru, Đavolja varoš, Motovun, Sveti Stefan, kafana T’ga za jug u Skoplju, pulska Arena. Azra, Film, Idoli, Orgazam, Haustor.

 

Za mene je Jugoslavija bila najlepša i najuzbudljivija zemlja na svetu. I možda tada nisam mnogo putovala u druge zemlje da bih mogla da upoređujem, ali sada sam više nego ikada sigurna da je to zaista tako. Bila sam beskrajno ponosna što živim u Jugoslaviji. Verovala sam čvrsto i bila sam sigurna da će biti samo bolje i lepše. I danas verujem da je to moglo da se desi. Znam da je ta zemlja mrtva zauvek i ja sam to otplakala i prebolela. Znam gde živim, prihvatila sam neljubazne graničare i pečate u pasošu. Ono što danas znam jest da ću, bez ikakvog sentimenta, i dalje u svome biću biti Jugoslovenka. To je upisano u moju duhovnu genetiku i to se neće promeniti sve do moje smrti.

 

ESPRESO.RS

 

Advertisements