EKSKLUZIVNO! Ovo je vila Tomislava Nikolića koju svi mi plaćamo!

Podeli vest sa drugima!

Konačno je nadležni organ, jednako suvišan kao i oni nenadležni, doneo značajnu odluku: građanin Nikolić master Tomislav, ima prava da do daljeg koristi državnu vilu od 800 kvadrata, u smislu privatnog obitavanja sa svojom dvočlanom porodicom i pripadajućom poslugom. I tako za neko vreme prestaje da bude divljak koji ilegalno i nasilno boravi u tuđoj kući.

 

Deca su već odrasla, žive odvojeno gradeći gradonačelničke, odnosno trenerske karijere. Ovo dvoje blagoslovenih imaju dovoljno prostora za svoje misleće i dobrotvorne poduhvate i važne socijalne kontakte.

Kao bivši prezident, pristavši da bude skrajnut u zamenu za neke pogodnosti, već zahrđao kao egzotična iskopina, TN je ponovo izvađen iz utabane gline.

Toma je zatrpan iznuđenom milošću svog inače nemilosrdnog političkog nedonoščeta, i davno je izgubio značaj koji nije ni imao. Ne zna da ne zna ništa ni o čemu, i jako je uporan da to pokaže. Ali ipak mu je stalo da patine koju je na svoju osobenu ličnost nataložio ostvarivanjem srpskog sna: postao je predsednik države, smokvinim listom pokrivajući svoju potresnu neotesanost i polutansku nepismenost i pretvorivši sve to u državnički stil.

 

Crveneli smo zbog Tominih ispada po širokom svetu, ne razumevajući odmah da smo to mi: koga da pošaljemo ako ne najboljega među nama, sluteći valjda da dolazi nešto još mnogo gore i nesnosnije. Bilo je to naše pravo lice za svet, da se ne lažemo. Najbolji biraju sebi najbolje, najgori gore od sebe. Tako je to bivalo, pa se ovde može postaviti tipično kelnersko pitanje posle pijane večere: šta smo imali?

 

Šta smo, dakle imali? Računica pokazuje da imamo neuporedivo više Toma nego vila, a da taj zaslužni građanin, koji je ovde uzgredna tema, već ima svoj privatni dom. Ali, iz nekoliko razloga je uveren kako više nije u stanju da „sađe“ na položaj običnog građanina, jer je u međuvremenu evoluirao u nešto sasvim drugo, što njegove oči iz u svakom smislu bedne mladosti ne mogu da prepoznaju. A posebno njegov ubogi misaoni sklop, dresiran u kalupu zloćudne radikalske utopije, koja je u Srbiji ipak ostvarena.

 

Objašnjenje „nadležnih organa“ o pitanju državnih vila, pri čemu su uredbe uzdignute nad zakonima, mogu da budu iščitavane i kao mračna literatura. Kao, na primer, ona Kafkina priča o čoveku koji se neopazice pretvara u golemog insekta i na kraju ne može da se iščupa ispod kreveta, gde je zapao pre nego što mu je naraslo ono što takvi stvorovi imaju po sebi, a noge mu se svele na nakazne pipke. I tamo ostaje za svagda.

 

IZVOR: Peščanik.net