ZABORAVLJENA LEGENDA! PRAVI ROKI JE ŽIVEO U JUGOSLAVIJI: Priča o Marijanu Benešu

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Advertisement

Godina je 1973. U studio Jugoslovenske Radio Televizije (JRT) ulazi omanji, brz, pomalo nervozan, atletski građen tip sa zulufima, karakterističnim za Balkan tog perioda.

 

Posle par reči razmenjenih sa organizatorima i najave čuvene Milene Dravić, izlazi na pozornicu na kojoj ga čekaju Dragan Nikolić, Marko Marković i Dragan Nikitović.

Marijan Beneš, bokser. Šampion Jugoslavije, šampion Evrope. Najopasniji čovek u državi. Pesnice od čelika, volja od čelika, oči od čelika.

Crnim, prodornim pogledom meri prelepu Milenu, dok joj recituje pesmu. Pesmu koju je sam napisao, jednu od mnogih u koje je utkao svoju prelepu balkansku dušu. Donose mu flautu, daje mu je u ruke Dragan Nikolić.

Uzima je i svira rutinski neku laganu melodiju, u izvedbi koje se ne bi postideo ni majstor na ovom instrumentu.

Publika je uzbuđena, kao i cela jugoslovenska nacija, koja gleda oduševljeno. Ponosni su na svog šampiona. Ponosni su na svoju državu, u kojoj bokserski šampioni šarmiraju, pišu divne pesme i sviraju flautu.

Nekih 43 godine kasnije, vremena su se promenila. Sad imamo 6 ili 7 država, možda i celih 8, ko kako broji, bokseri nam nisu više u svetskom vrhu, daleko smo od toga, a pesme pišu samo “luzeri”.

Naravno, u “pesme” ne ubrajamo ovo đubre koje nam kvari decu već četvrt veka.

Nakon 43 godine, “opasni momci” ne pišu pesme, nego ubijaju, siluju, ucenjuju, iznuđuju… Neki uđu i u poneki rijaliti.

A svi ti “opasni momci” usrali bi se u gaće, bukvalno, kada bi stali na crtu Marijanu Benešu, na “ferku”.

Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške… Tri klase je to ispod Marijana, kad je reč o umeću borbe. Deset klasa ispod kad je reč o čojstvu.

Marijan, sa svojih 67 godina, pobeđen je čovek. Nema jedno oko, teško je povređen posle saobraćajne nesreće, oni koji je najviše voleo nestali su na tragičan način, ono što je najviše voleo, ta čarobna Jugoslavija, ubijena je i silovana.

Advertisement

Svi su ga izdali, baš kao i zemlju u kojoj je bio idol, uzor.

Marijan Beneš je rođen u Beogradu 11.06.1951. godine, od oca Josipa Beneša i majke Marije Vukić, prosvetnih radnika. Voleo je muziku, vredno je vežbao flautu i klavir. Uporedo je trenirao boks. Već kao mladić udarao je jako. Mnogo jako. “Umesto pesnica ima pegle”, govorili su.

Boksuje za “Slaviju” iz Banjaluke. Bio je prvak Mediterana, Balkana, Jugoslavije, Evrope… Slava, moć, a onda tragedija, niotkuda. Oboljeva od žutice, karijera mu je završena, kažu lekari. Svi “prijatelji” ga ostavljaju. Kome treba bivši bokser?

Svakome drugome bi ovde bio kraj, ali ne i Marijanu. Najjače srce na Balkanu pobeđuje bolest i vraća se boksu, jači nego ikad. Odlazi u profesionalce. Ređa pobedu za pobedom, nokaut za nokautom.

Nema bržeg, opasnijeg, žešćeg. Plaše ga se. Ne zna šta znači “nazad”. Ide i udara dok ne pogodi u bradu. Postaje profesionalni prvak Evrope! Alen Delon ga zove, hoće da mu bude menadžer!

Marijan neće. Voli svoju Banjaluku, voli svoju zemlju. Tamo napolju bokseri ne sviraju flautu i ne pišu pesme. Tamo su roba, mašine za pravljenje para. Čovek iz Jugoslavije to ne razume. On razume život, drugove, kafanu… Ne razume prodaju duše.

Srčanost u ringu ga, međutim, košta mnogo. Ne zna nazad, naleće na pesnice. Oko mu je teško povređeno, stradalo je. Ide na operaciju. Ne vidi, a opet boksuje. Poluslep.

Posle par godina, ponovo isti protivnik, Tores, koji mu je teško povredio oko. Opet ga udara palcem, u isto oko. Marijan je izgubio vid u ringu, u šestoj rundi. Izgubio je oko, zauvek. Ali morao je da dobije ovaj meč. U paklenom bolu, izubijao je protivnika i pobedio.

Krio je od sveta da ne vidi na jedno oko. Borio se i dalje, vešto je krio svoj nedostatak. Lomio je 26 kostiju u ringu. Od udaraca su mu uništene glasne žice.

Ali to je bilo ništa u poređenju sa paklom koji ga je čekao van ringa.

– Ja sam Hrvat, i Bosanac, i Srbin – govorio je Beneš.

 

TELEGRAF

Advertisement
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •