VUK DRAŠKOVIĆ: Srbija je puna ludaka!

  • 2.1K
  •  
Advertisement

U Srbiji će zvanična književna kritika “Katarinu” dočekati sa prezirom i ruganjem, kao i “Isusove memoare”. Do njihovih vijuga ne dopire “apsurd” da Srbin, pisac, priznaje da su i Srbi činili zločine i da su neki Srbi najveći krivci za ubistvo Katarine.

 

Vuk Drašković napisao je novi roman. Reč je o zanimljivom i slojevitom delu „Ko je ubio Katarinu“, koje je objavila Laguna. Gospodin Drašković se rado odazvao našem pozivu. Razgovarali smo o njegovom novom romanu i pitanjima koja je otvorio: o našoj prošlosti i njenim mračnim stranama, ali i o sadašnjosti koju živimo.

 

* Čitalac ima utisak da je Jugoslavija glavna i tragična junakinja svih priča u vašoj knjizi „Ko je ubio Katarinu“. Da li grešim?

 

– Ne vara taj utisak. Prvi deo knjige govori o ubistvu Katarine i našim životima na ruševinama ubijene države. U drugom delu vraćam se u godine kada je Katarina bila živa. Da, u kontrastu između onog čega više nema i današnjeg vremena, razumemo razmere zla isteklog iz krvavog rastura Jugoslavije.

 

* Mladi vojnik Dragoje Dragojević, arhitekta, u kasarni u Ljubljani 1991. dobija nadimak Tekeriš. Da li samo zbog toga što je on bio iz okoline Šapca, iz sela Tekeriš?

 

– Njegov nadimak i njegov udes simbol su našeg državnog i nacionalnog sloma. On je pod Alpe stigao skoro šest i po decenija pre svog rođenja i skoro osam decenija pre nego što je regrutovan u Sloveniju. U njegovom selu Tekeriš, u avgustu 1914, u bici između srpske i austrougarske vojske otvorena je kapija za rađanje velike države 1918. Da smo poraženi u Tekerišu 1914, Jugoslavije ne bi ni bilo, niti bi vojnik zvani Tekeriš 1991. bio upućen u Sloveniju. Verovatno ne bi bilo ni Slovenije.

Naredba jugoslovenskoj vojsci da napusti Sloveniju u julu 1991. značila je poraz Tekeriša iz 1914, a pogibija vojnika Tekeriša u Hrvatskoj iste godine smrtni je ekser u kovčeg ne samo države stvorene 1918. nego je to bio i tragični i sramni slom svih preskupo plaćenih pobeda Kraljevine Srbije u dva balkanska i u Velikom ratu, kao i bacanje u jamu svih žrtava palih u bici za obnovu Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Konačno, ubistvom Katarine našli smo se u lavirintu mržnji kojima se kraj ne nazire.

Advertisement

 

* Može li Evropska unija da pomiri narode bivše Jugoslavije, da pogasi mržnje i ovaj region usmeri ka evropskoj budućnosti?

– Nisam optimista. Obe Jugoslavije, i kraljevina i komunistička federacija, bile su žarište raznih i mržnji i podela i sukoba, ali je pripadnost zajedničkoj državi, zajedničkom telu, sve rešavala ili smirivala. Virus napadne čovečije telo, ali to telo ga i pobedi. Katarina je mrtva, nje nema, pa nema ni tog živog organizma da pobeđuje bolesti. Nisu naše pameti i savest odbrana od novih pogibija i nesreća, koje se prizivaju na razvalinama mrtve zemlje. NATO, nažalost, čuva mir, čuva nas od nas samih.

 

* Znači li to da bi se, da nije NATO-a, mogle ponoviti devedesete?

– U to sam ubeđen. Ludaci na sve strane, a ludnice zatvorene.

 

* Ali običan svet, mali ljudi, koji su dobri ljudi u svim vašim pričama u knjizi, ne žele zlo kojega se pribojavate?

– Meša Selimović kaže: Čovek je vazda na gubitku. Usuđujem se da dodam: A nečovek je uvek na dobitku. U ratovima, u kojima je ubijena i rastrgnuta Katarina, mali ljudi bili su jedini gubitnici, jedine žrtve. Oni koji su pokrenuli smrt, koji su komandovali zločinima, koji su činili zločine, opevavali i zločine i zločince, jedini su dobitnici. Obogatili se, okitili ordenjem i nagradama, dograbili se vlasti i moći. Niko od njih nije poginuo, niko nije ostao bez sina, porodice, zavičaja. Sada drže propovedi u slavu svog zla. Branili su, kažu, narod i naciju, veru pradedovsku. Govore da su zločinci samo oni drugi i da je njihova nacija najveća žrtva. Surova je i žalosna istina da žrtve to prihvataju i da, povrh svega, obožavaju svoje glavne dželate.

DANAS.RS

Advertisement