VUČIĆEVIĆ: Hrvati boluju od patološke mržnje!

Podeli vest sa drugima!
  • 129
    Shares

Fudbal je kao život. Ko sme taj može, ko ne zna za strah, taj ide napred. Legendarna krilatica velikog, najvećeg srpskog vojvode Živojina Mišića ponajbolje opisuje ono što smo ovoga leta videli na Mundijalu u Rusiji.

 

Hrvati nisu znali za strah, Hrvati su smeli i zato su, evo, i stigli do finala. Igraju oni vrlo dobar fudbal, sve su to odlični igrači iz najboljih evropskih klubova, ali nije samo znanje i nije samo ‘umenje’. Više je u pitanju to što su smeli, to što zaista nisu znali za strah i to što su – ovo je sad najvažnije – ginuli za svoju zemlju, svoju ‘domovinu’, svoj grb, svoj dres, crni – reprezentativni dres, vernu repliku onoga iz vremena Pavelićeve NDH.

 

Hrvati su, da budemo načisto, kolektivno bolesni od mržnje. Mržnje prema Srbima… Ali tako to biva u životu. U životu, nažalost, vrlo često pobeđuju oni zli i oni pokvareni.

 

Hrvati su, da odmah budemo načisto, kolektivno bolesni od mržnje. Patološke mržnje prema Srbima. Na Mundijal su otišli ponosno podižući ustaški barjak iz genocidne akcije ‘Oluja’, tamo su u Rusiji svaku pobedu posvećivali ‘braniteljima’ i slavili uz Tompsonove ustaško-koljačke hitove; zagrebački mediji su uspeh ‘vatrenih’ u Rusiji obeležili objavljivanjem prigodne ‘ekskluzivne priče’ o tome kako su ‘srbijanski ćetnici’ 1991. ubili dedu Luke Modrića; onaj imbecil Domagoj Vida pobedu nad Rusima proslavio je uzvikujući u kameru nacistički pozdrav ukrajinskih nacista… Ali, šta ćete, tako to biva u životu. U životu, nažalost, vrlo često pobeđuju oni zli i oni pokvareni.

 

Mi bismo Srbi iz ‘hrvatskog čuda’ morali ponešto da naučimo. Ne da mrzimo, jer mi nismo i nikada nećemo biti nacisti. Nego da se borimo, da ginemo za sebe, za svoju otadžbinu

E, ali mi bismo Srbi iz ‘hrvatskog čuda’ morali ponešto i da naučimo. Ne da mrzimo, jer mi nismo ustaše, mi nikada nismo bili i nikada nećemo biti nacisti. Nego da se borimo, da grizemo, da ginemo za sebe, za svoju otadžbinu, za svoju zastavu, za svoj grb. Nisu, da li me pratite, Kolarov, Matić, Tadić, Milinković-Savić, Ljajić i ostali igrali loše, ne možemo da im prigovorimo da nisu trčali, ali istina je da nisu ginuli i da su lako i brzo odustajali. Setite se samo kako su u Kalinjingradu posle prvog, a naročito drugog gola onih švajcarskih Šiptara naprosto umrli na terenu, kako su u Moskvi posle prvog driblinga Nejmara prestali da veruju… E, o tome vam pričam.

 

AUTOR TEKSTA: Kolumna / Dragan Vučićević