ŠTA ČEKAŠ!? VUČIĆ 2014. GODINE: Ako ne bude bolje za 6 meseci pakujem kofere i idem!

Podeli vest sa drugima!
  • 1.2K
    Shares

Sećate li se ove Vučićeve izjave: „Ako ne bude mnogo bolje za šest meseci, sami moramo da kupimo prnje.” Da navedem izvor: emisija „Crno-beli svet”, Radio-televizija Vojvodine, 26. oktobar 2014. godine. A skeptičnim sagovornicima premijer je ponovio: „Ja sam siguran za sebe lično, to mogu da garantujem. Ako vam tako kažem, onda će tako i da bude.”

 

Šta je bilo šest meseci nakon te izjave? Gde se desilo to, „mnogo bolje”? U medijima? U parlamentu? U privredi? Da nije, možda, unapređeno deljenje pravde? Ili bilo šta, za šta nisu potrebna nikakva ulaganja, već samo politička volja?

Da stvar bude još gora, ni opozicija od ovoga obećanja nije profitirala. A bilo bi baš zanimljivo da su na svaki naprednjački lelek, tipa: „Vi ste upropastili Srbiju” samo ponavljali: „Kupim prnje ako ne bude bolje!”

A nije bilo bolje. Ni pre ove izjave, a ni posle nje.

Uzmimo, recimo, premijerov obračun s tajkunima. Dokle smo sa tim došli? Do dna, rekla bih. I to verovatno u trenutku kada je premijer pozvao najvećeg srpskog tajkuna na sastanak uglednih privrednika, pa novinarki sa visine (a u stvari, nama sa visine) ljutito poručio da je Mišković pozvan zato što je najveći poreski platiša. A pre toga ga hapsio zbog utaje poreza.

O rušenju institucija je reč, naravno. Ako postoji dno ispod dna, na kome obitava naše nezavisno sudstvo, ono je probijeno onda kada je jedan sudija smenjen jer je Miškoviću vratio pasoš, što se nekome u vrhu nije dopalo. Da bi danas isti taj Mišković tužio državu da mu vrati dvanaest miliona evra koje su mu uzeli za kauciju, a neustavno su ga držali u pritvoru. I treba da mu vrate, naravno. I to da mu vrate od penzija, koje je premijer takođe obećao da nikad neće smanjivati. Može li bolje od ovoga?

Prašinu su podizali i dolasci novih savetnika, Stros-Kana i Tonija Blera, kojom se prilikom javnost podelila oko toga koji je gori: Stros-Kan, sa biografijom seksualnog nasilnika, ili Toni Bler, čiju ulogu u NATO bombardovanju Srbija nije zaboravila. Drugima je, opet, teže palo kad je premijer do nebesa hvalio nove ministre, Krstića i Radulovića, od kojih je jedan nedugo zatim pobegao, a drugi se odmetnuo u ljutu opoziciju, pošto je tek po ulasku u vladu shvatio sve što se moglo shvatiti gledanjem bilo kog TV kanala.

Posle smo slušali o dolasku „Mercedesa”, o novim investitorima za Železaru (koji se nikada nisu pojavili), i još o hiljadama milimetara autoputeva, koji nikako da se izgrade.

 

IZVOR: OZONPRESS.net