PRE 14 GODINA NA DANAŠNJI DAN napustio nas je ZORAN ĐINĐIĆ! – Prvi demokratski premijer!

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Advertisement

Svaka godišnjica tragične smrti Zorana Đinđića postavlja pitanje na koje nema odgovora. Šta bi bilo da tog 12. marta nije trebalo da ode u Vladu Srbije?

 

Ako se izuzme njegova “lična odgovornost” iz slučaja, onda se slika proširuje i dolazi se do još ključnijeg pitanja – zašto lica sa poternice koja je objavljena nekoliko sati po objavi da je predsednik Vlade Srbije preminuo od posledica ranjavanja, nisu stigla do malih ekrana TV prijemnika ranije, kako bi bili sprečeni da urade to što su planirali?

Ubistvo Zorana Đinđića će u istoriji političkih atentata ostati upamćeno kao nešto što je moglo da se spreči, skoro pa da se nudilo da dođe do takvog ishoda, ali nije – sve zbog niza pogrešnih poteza koji su kao rezultat doneli opšti haos u državi, smrt jednog čoveka i zemljotres na političkoj sceni.

Vanredno stanje koje je uvela predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić je proizvelo niz policijskih akcija koje su iza rešetaka, na određeni period, odvele hiljade građana Srbije, dok je prvoptuženi tu stigao tek nekoliko godina kasnije – mirno se predavši policajcima u blizini svoje kuće.

Advertisement

Akcija “Sablja” se može gledati kao “čišćenje” sumnjivih osoba širokog spektra, međutim, oni kojima je Srbija pala u ruke posle Đinđićevog ubistva kao da nisu bili svesni činjenice da “vrana vrani oči ne vadi” i da u državnim službama bezbednosne kategorije važe nešto drugačiji zakoni.

Milorad Ulemek je, kao prekaljeni vojnik, “spreman na sve”, bio dovoljno mudar da se i tada “snađe”, ko je to dozvolio, kako je to učinjeno, zašto nije sprečeno i kako nije prepoznato na šta je on spreman – ostaju pitanja koja verovatno neće dobiti odgovore ni u nekom sudskom procesu.

Kao istaknuti član državnog aparata iz “onih vremena”, Legija je ostao na neki način zaštićen, kao i svaki put kada je učinio nešto što bi se moglo okarakterisati kao krivično delo. “Država u državi” je bila njegova teritorija – verovao je u to i kada se predao.

U istoriju će ući i činjenica da su u ubistvu premijera učestvovale dve grupe ljudi – vojnici i kriminalci ili je bar samo njihova krivica dokazana. Uloge političara nisu rasvetljene, a kako stvari stoje, nikada neće biti dovoljno “političke volje” da se to desi.

IZVOR: B92

Advertisement
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •