OVAKVOG VIŠE SRBIJA NEĆE IMATI! Blagoje MOŠA Marjanović – kralj svetskog fudbala!

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Advertisement

Kakav je stvarno bio Blagoje Moša Marjanović, jedan od najboljih srpskih fudbalera. Bio popularniji nego Šekularac, zvezda kojoj su trgovci poklanjali engleski štof i košulje, a berberi pravili specijalnu kolonjsku vodu.

 

Televizijska serija i film “Montevideo, Bog te video” nisu realno prikazali lik mog oca Blagoja Moše Marjanovića. Tata je bio sušta suprotnost liku iz serije. Bio je strašno miran čovek, koji nikada nije povisio ton. Fudbaleri tog vremena nisu bili kartaroši, ženskaroši i mangupčići. Moša je bio gospodin čovek!

 

Ovim rečima nam Zoran Marjanović, bivši šef letenja u “Jatu” i sin slavnog fudbalera Blagoja Moše Marjanovića, opisuje lik svog oca, jednog od glavnih junaka popularne filmske priče o jugoslovenskim reprezentativcima, herojima Svetskog fudbalskog prvenstva u Urugvaju davne 1930. Marjanović nije ogorčen na tvorce serije i filma, odaje im priznanje što su likove divnih sportista i njegovog oca izvukli iz tame zaborava.

FOTO: Moša sa saigračima i svojim najvećim prijateljem Tirnanićem.

– Mi Srbi smo narod koji brzo zaboravlja. Uspomene na mog oca i njegove drugare iz reprezentacije ovaj film je spasao. Razumem da su likovi malo izmenjeni da bi mlađa generacija shvatila fudbalsku priču od pre osam decenija. Ne shvatam, međutim, da država Srbija i Fudbalski savez nemaju muzej sporta i ne čuvaju medalje koje su naši fudbaleri osvajali – kaže Marjanović, koji u očevom stanu na Terazijama čuva bronzano odličje iz Urugvaja, Mošin Orden Svetog Save i kopačke na kojima još stoji blato sa igrališta na Karaburmi.

 

Blagoje Marjanović je rođen 1907. Odrastao je u roditeljskoj kući prestoničkog trgovca Dimitrija i majke Sofije u Đakovačkoj ulici sa četvoro braće i dve sestre. Završio je školu u Beogradu, kada je već igrao fudbal za BSK. Prvu fudbalsku platu od jednog dolara dobio je 1925, da bi ona kasnije porasla na celih 17 dolara. Igrao je na mestu centarfora, desne polutke i krila u pet klubova. Počeo je u Jugoslaviji, ali se proslavio u BSK, u čijem je plavom dresu dao hiljadu golova. Jednom prilikom je opisao kako je to radio:

– Prvi fudbal smo kupili 1923. u Balkanskoj ulici u radnji koja je u to vreme prodavala kožne lopte. Nisam ni slutio da će baš ta lopta, u koju sam se zaljubio, odrediti moju sudbinu. Meni je u šesnaestercu mozak brzo radio. Možda sam bio lukaviji od drugih. Shvatio sam da u fudbalu odlučuju delići sekunde, zato sam golove davao i đonom, petom, grudima, čak i stomakom… Nisam cepao mreže kao tobdžija, za mene je bilo važno samo da lopta pređe gol-liniju – pričao je najbolji strelac prvenstva Jugoslavije 1930, 1936. i 1937. godine.

FOTO: Moša postiže gol, jedan od retkih trenutaka zabeleženih kamerom.

Moša je bio inkarnacija fudbalskog majstorstva u vremenu između dva rata, sjajan dribler i nenadmašan strelac. Imao je malo stopalo, nosio je kopačke broj 36, ali precizan udarac. Nebrojeno puta je iznošen sa terena na rukama navijača. Jugoslovenski nogometni savez mu je 1929. i 1939. dodelio titulu najboljeg igrača. Sa Aleksandrom Tirnanićem sačinjavao je čuvenu desnu stranu reprezentacije. U Urugvaju je igrao sve tri utakmice i dao jedan gol. Za reprezentaciju je nastupao 57 puta i dao 36 golova. Zbog golova, koje je davao lako i lepo, bio je popularniji nego Šekularac. Čitav Beograd i Jugoslavija su ludeli.

Advertisement

– Naš bronzani uspeh u Urugvaju bio je prekretnica za beogradski i jugoslovenski fudbal. Beograđani su tada pevušili pesmu: “Montevideo, Bog te video…”.
Tirke i ja smo pozdravljani skidanjem šešira. U kafani bismo dobijali piće od “gospodina za onim stolom”. Trgovci su mi poklanjali nov engleski štof, parisku košulju ili kravatu iz Beča “za onaj gol koji ćete dati u nedelju”. Imao sam berberina Savu, koji je specijalno za mene pravio kolonjsku vodu – kazivao je Moša Marjanović svoje doživljaje.

FOTO: Ekipa filma i serije “Montevide” prvi projekat koji je oživeo junake!

U stanu njegove kćerke Višnje i sina Zorana, razgledamo fotografije sa venčanja njihovih roditelja 1938, kada su beogradski žurnali pisali: “Planinka-Moša 1:0”. I majka Splićanka, odrasla pored stadiona na Poljudu, volela je žarko fudbal i Mošu. On je aktivno igrao fudbal do kraja četrdesetih, a onda se kao diplomac Više trenerske škole opredelio da bude profesor. Napisao je i udžbenik “Kako ću najbolje pripremiti svoj tim”. Kao bivši fudbalski as učio je najbolje đake – Bobeka, Mitića, Zebeca, Toplaka i druge. On “Gospodin Gol” stvorio je čuvenog ligaškog golgetera Prljinčevića.

Verovao je da će Josip Skoblar da bude golgeter kao on, ali Joška nije imao šanse da igra centarfora. Sa ovim novim majstorima loptanja bio je na velikoj azijskoj turneji 1955. i susreo se sa kineskim predsednikom Mao Cedungom. Pre toga su svi bili kod Josipa Broza Tita, koji je odlikovao Mošu Marjanovića Ordenom zasluga za narod.

Kao potomak stare gradske porodice tata je voleo Beograd. Kada su ga zvali da igra u Francuskoj, odbio je da ne bi napustio rodni grad. Kada ga je porodica Anjeli iz milanskog “Fijata” zvala da vodi FK Juventus, odbio je džentlmenski, jer je već imao dogovor sa Torinom.

Porodica je bila samo godinu dana sa njim u Italiji, a onda nas je vratio natrag u Beograd. Meni kao zaljubljeniku u pop muziku donosio je ploče Elvisa Prislija i italijanskih kancona, a ćerki Višnji je početkom šezdesetih poklonio crveni bicikl marke “đulija”, prvi damski dvotočkaš na Terazijama – seća se sin Zoran, koji u kolekciji od 80.000 ploča i diskova čuva ploče sa očevim omiljenim pesmama “Oj, Moravo”, zbog cigareta koje je pušio, i “Mito, bekrijo” zbog oca Dimitrija.
Tih godina Mošina soba u stanu je bila u plavim bojama BSK. Tu je rado sedeo i čitao “Večernje novosti”, koje je redovno kupovao od 1953. Sobe ćerke i sina bile su izlepljene posterima rok zvezda i filmskih junaka.

Pred put u Koreju 1961. Moša je doživeo moždani udar. Nikada mu se nije vratila sposobnost govora, desna strana mu je bila oduzeta. Sin se sa njim šetao po Beogradu, ali vrlo sporo, jer su Mošu svi zaustavljali, hteli da ga pozdrave. Kao penzioner FSJ imao je doživotnu počasnu propusnicu za sve utakmice na teritoriji SFRJ.

Umro je 1984. i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Njegove sportske i lične stvari kao svedočanstvo fudbalske istorije umesto u muzeju sporta, danas stoje u ormanima starog stana na Terazijama.

 

IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI / DNEVNI  ŽURNAL

Advertisement
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •