MILE LOPAR: Vučić diže spomenik Hilterovim vojnicima a Draži Mihajloviću NE ŽELI!

Podeli vest sa drugima!
  • 19
    Shares

Piše: Milo LOMPAR, „Stanovište“

 

PONEKAD se učini da formula o promeni svesti – kao treći nemački uslov za pristupanje Srbije Evropskoj uniji i kao magijska reč u govorima srpskog predsednika – predstavlja stereotipnu i retoričku poštapalicu koja je lišena kako namere tako i praktičnog dejstva.

Ovaj utisak se pojačava ako zapazimo da su zapadni (američki) činioci skloni da mnogi aspekt svakodnevnog života, rastući autoritarizam, smanjivanje demokratskih sadržaja u javnom prostoru, nezakonito ponašanje vlasti, zanemare u korist sistematskih postupaka naše državne politike kojima se Kosovo i Metohija – u skladu sa Briselskim sporazumom – izdvajaju iz Srbije i onih postupaka koji našu zemlju sistematski približavaju NATO-u.

No, velika je zabluda verovati da promena u državno-pravnom pitanju ne povlači dalekosežne promene u mnogo manje uočljivim sadržajima svakodnevnog života. Jer, ono što promenu u presudnim pitanjima uopšte čini mogućom i dugotrajnom, ako ne i nepovratnom, svakako je promena kulturne podloge koja se ostvaruje nizom različitih mera: čije je središte jedan društveni inženjering koji se odvija iz dana u dan.

1.

Već na samu vest – oglašenu u oktobru 1970. godine – da bi u martu 1971. godine trebalo da u KNU gostuje Zagrebačka filharmonija sa dirigentom Lovrom Matačićem, četvorica beogradskih intelektualaca – Mihailo Đurić, Vojislav Korać, Dejan Medaković i Živorad Stojković – uputila su pismo Beogradskoj filharmoniji. Sačuvan nam je – u knjizi Dani, sećanja Dejana Medakovića – faksimil ovog pisma.

U njemu su podsetili da je Lovro Matačić – kao direktor Beogradske opere – „1941. napustio dužnost da bi se, kao ustaški potpukovnik, dirigent orkestra lične garde Poglavnika NDH, predstavio javnosti svojim pravim zvanjem i pripadanjem“. Oni su upozorili da „svako nastojanje da se to prenebregne ili zaboravi, znači u stvari izazivanje jedne od najmračnijih, najuvredljivijih uspomena“.

Oni su ukazali i na to da „osećanje časti ovog grada niko nema prava da smatra privremenim i prolaznim, niti da na primeru kakav je Matačić iskušava širokogrudost ove sredine“.

Premda oglašen u programu, sam koncert nije održan.

Nedavno je obeležena crnogorska državnost na pozornici KNU: gostovanjem Crnogorske filharmonije. Na slabašne i skrajnute izraze protesta, direktorka KNU je objasnila da je reč o kulturnom a ne političkom događaju. Da li je tako?

Svakako da ima bitne razlike između hrvatske državnosti 1941. godine i crnogorske državnosti 2017. godine, premda čitav niz mera crnogorske državne politike kao da je nadahnut hrvatskom kulturnom politikom kakvu je kristalizovalo titoističko jugoslovenstvo.

Svakako da nema ničeg spornog ni u samom gostovanju Crnogorske filharmonije kao takvom. Sporan je – i presudan u razumevanju događaja – povod. Jer, on treba da sugeriše kako za politički Beograd nema ničeg problematičnog u javnoj podršci podgoričkom režimu koji je (1) priznao nezavisnost Kosova i Metohije, koji je (2) podržao predlog da se Gračanica i Dečani izmeste iz nadležnosti Srbije u UNESCO i koji (3) sprovodi potpunu diskriminaciju društvenih i kulturnih prava srpskog naroda u Crnoj Gori, uključiv i Srpsku pravoslavnu crkvu.

Sa ovakvom političkom agendom jednog režima, prirodno bi bilo da je koncert povodom crnogorske državnosti zakazan u Prištini ili Zagrebu.

No, koncert je održan u KNU.

Okolnost da se sve ovo odigralo bez protesta otkriva skrivenu podršku naših vlasti. Teško je verovati da bi direktorka KNU – institucije koja je širokom akcijom javnosti novčano pomognuta od Ministarstva kulture, što je bila ispravna odluka – mogla da odlučuje mimo makar prećutne saglasnosti vlasti od koje umnogome zavisi.

Čak i ako nije preduzela ništa u prilog ovakvog odvijanja stvari, vlast je bila dužna da spreči mračno i uvredljivo pokazivanje moći podgoričkog režima u Beogradu.

Ako ona nije učinila ništa, onda nam je prećutno pokazala pravac u kojem je predviđeno da se odigra poželjna promena javne svesti. U takvom kretanju nema nikakvog osećanja da je reč o jednoj od najmračnijih i najuvredljivijih uspomena, nema ni pomena o osećanju časti u makar minimalnim stvarima, niti se smatra prikladnim da se ukaže kako postoje granice svake širokogrudosti koje sprečavaju da se ona pretvori u samoporicanje.

2.

Premda u istorijskom iskustvu nije potvrđena, ipak u našem javnom prostoru istrajno prebiva – i pažljivo se pothranjuje – iluzija da postoji neko samoobuzdavanje u rasprostiranju zapadnih (američkih) moći. To bi značilo da na nekom mestu, u nekom času, u javnom prostoru, u višestranom potčinjavanju, dolazi do stadijuma koji ova moć ne želi da podvlasti: ako i prodre u privatan život, ostaviće porodicu; ako osvoji prostor države, zaustaviće se u potčinjavanju društva; ako potčini javni prostor, zadržaće se na njegovim medijskim nosiocima. Nije tako.

 

 

izvor: INTERMAGAZIN.RS