LEGENDA I DALJE ŽIVI! Silvana Armenulić najpopularnija pevačica uprkos smrti!

Podeli vest sa drugima!
  • 43
    Shares

Jedna od najlepših i najlpopularnijih pevačica nekadašnje Jugoslavije, Silvana Armenulić, rođena je na današnji dan 1939. godine u Doboju. Od njene tragične smrti prošlo je više od 40 godina.

 

Silvana je rođena kao Zilha Barjaktarević. Bila je treće od desetoro dece poslastičara Mehmeda Barjaktarevića. Sa 16 godina otišla je kod tetke u Sarajevo i počela da peva po kafanama.

Umetničko ime Silvana uzela je po tada popularnoj glumici Silvani Mangano, čiji je film “Gorak pirinač” veoma volela.

Silvana je poginula 10. oktobra 1976. godine u saobraćajnoj nesreći na autoputu Beograd-Niš, kod mesta Kolari. Zajedno sa njom poginula je i njena sestra Mirjana Barjaktarević, i šef Narodnog orkestra Radio-televizije Beograd Rade Jašarević, koji je bio za volanom.

Samo pet godine pre ove tragedije, Silvana je imala još jednu saobraćajnu nesreću. Tada je za jedan list do detalja opisala šta joj je prolazilo kroz glavu dok je mislila da se oprašta od života. Njen tekst prenosimo u celosti.

– Magla je… I poledica. Nešto se zbiva. Volan mi igra u rukama. Igra? Ko igra? Bio je oktobar 1971. Hladan. Neka poledica na drumu. Magla, a iz nje rosi nešto između kiše i snega. Brza kola. Nervozna. Prvi put ih vozim. Kazaljka je igrala, kad sam je poslednji put pogledala, između 150 i 160 kilometara… Žurim na koncert.

Sama sam u kolima. Preda mnom je kolona vozila. Moram da ih prestignem. Žurim… Na koncert. Pretičem… Dug red kola. Vidim farove koji mi idu u susret. Mesta, mesta u koloni!

Evo ga! Ulećem! Ali… Kamion ispred mene iznenada koči. Mesta više nema… Pogled levo…

Farovi prilaze. Kamion ispred mene. Sama sam… Treba udariti desnom stranom… Stranom na kojoj nikoga nema… Praznom stranom…

Udarac. Lom. Crno…

Čujem neke ljude. Govore. Hoću da ih vidim. Dlanovi osećaju hladnu, uvelu travu. Ono hladno, pod dlanovima, to je inje… Ima li inja, pod kišom i snegom?

Jesam li još Gara?

*****

Doboj. Tata se vraća iz lova. Zna da volim meso divljeg zeca. Jednom je ulovio lisicu… Pričao je da se mnogo namučio dok joj nije stao nogom na rep. Jednom lisicu, a često zeca. I uvek je, u meni, imao mušteriju za zečeve.

Prvo nas je bilo šestoro. Tri sestre, tata, mama i ja. Onda se rodio – sin. Hajrudin. Tata, pravo ture, bez sina nije mogao da zamisli porod. Dobio je sina, Hajrudina.

Doboj je pio… Doboj se veselio… Tata je dobio sina. Tata, poslastičar, boem i šarmer, tata, s puno para, moj tata.

Čujem neke ljude, govore… Jesam li još Gara?

Moj mlađi brat, Hajrudin, voleo je pse. Igrao se njima i s njima. Bio je mali. Nije znao da psi mogu biti i besni… Posle… Posle se igrao s jednim takvim psom.

Posle smo tražili doktora. U ono vreme, 1945. odmah posle oslobođenja, u onoj gužvi, nije bilo lako naći doktora. Kada smo ga našli, Hajrudina više ništa nije moglo spasiti. Više nije bilo Hajrudina.

*****

Jesam li još Gara? Neki ljudi govore… Trava, pod mojim dlanovima, tako je hladna… Ima li inja, pod kišom i snegom?

Više nije bilo ni tate… Oca porodice… Nije bilo ni plavih haljinica sa žiponom, koje mi je donosio s vašara, više nije bilo ni licitarskih kolača.

Hajrudin je nestao. Otišao je, ne smem ni sada da kažem da je umro, od ujeda besnog psa. Sve je pošlo naopačke… Kako se ono kaže? Za vrapce i mačke? Ima jedna takva pesma… A ja pesmu volim… Samo kad pevam, živim… Ono ostalo, to je samo disanje, varenje, san…

Tata je tragao za Hajrudinom. Došlo je još petoro dece.

Onda je tata saznao da je neizlečivo bolestan. Bolest se zvala rak. Više nije bilo ni para, ni poslastičarnice. Više nije bilo ni mesa od divljeg zeca… Ničega nije bilo… Ostalo je samo nas, devetoro dece, i majka, i kuća…

*****

Jesam li još Gara?

Doboj je bio lep. Sklupčan kraj obala reka, Usore, Spreče i Bosne. Mali, zeleni raj. Bila sam dete i nisam znala ni za što lepše od vrta i cveća u našoj bašti. Visoka loza… Cementirano dvorište… Moja sestra, Mirjana, i ja zalivamo dvorište. Ja sam mala, ona još manja. Miriše, u ranu jesen, zaliveno dvorište, ispod loze je sto…

Dolazi tata. Iz lova. Nosi divljeg zeca… Zna da volim meso tog zeca, zna da volim svog tatu, zna, on sve zna.

*****

Doboj. Već sam devojčurak. Ima nas devetoro dece. Starija sestra je otišla. Znam, moram da pođem i ja. Niko mi ništa ne govori, ali ja znam. Znam da moram da pođem iz tog, mog, najvoljenijeg Doboja, da bih našla sebe.

A, plašim se… Znam što se priča o meni i sestrama. Sve znam, a znam i kako sam raspitana. Znam da sam doticala, do polaska, samo maramicu koju je u kolu, držao muškarac pored mene… Znam, sve znam… I ne samo što znam, nego, što je još gore, sećam se!

*****

Brza kola… Nervozna… Pretičem kolonu… Vidim farove… Mesta… Nema… Udariti praznom stranom…

Bila je jedna devojčica. Moja vršnjakinja… Kćer prijatelja moga oca, Branka. Zvala se Ljiljana Sekson. Bila sam odličan učenik. I ona. Ali, ona je bila najbolja. Bile smo u četvrtom razredu osnovne škole. Najbolji učenik u razredu, dobijao je zastavicu. Ljiljana je dugo nosila tu zastavicu…

Naš učitelj, Ratko, svemu nas je učio. I slovima i muzici. U Doboju je postojala razglasna stanica. Svirala sam mandolinu i bila jako ponosna. Mi, značajni, koji smo preko razglasa svirali, mislili smo da je to radio stanica.

Ljiljana je bila najbolja. Jednom, pri kraju godine, nešto se desilo. Meni je pošlo, a ona, najbolja, zaostajala je. Kada mi je učitelj Ratko stavio zastavicu na klupu, zastavicu najboljeg učenika, učinilo mi se da sam postigla sve u životu.

*****

Napisala: Silvana Armenulić, pripremio: Nino Milenković (TV novosti, 1974.)