KO JE IZDAJNIK? ĐINĐIĆ: Albanci neće kupiti Srbiju dolarima! VUČIĆ: Dobrodošli Albanci!

Podeli vest sa drugima!
  • 1.2K
    Shares

Mnogi krijući se iza pokojnog Đinđića, pripisuju mu sopstvene stavove i nečasne namere i oni koji bi da nezavisnost Kosova priznaju odmah (poput Čedomira Jovanovića ili Vuka Draškovića), i oni koji, poput aktuelnog premijera Ivice Dačića, tvrde da je laž da je Kosovo srpsko, iz čega bi valjda trebalo da proistekne i logičan zaključak da bi tu laž trebalo zameniti istinom za kakvu se, uostalom, zalaže i spomenuti Č. Jovanović i ostali propagatori kosovske nezavisnosti od Srbije.

A pri tom se, brižljivo i sistematično, evo, već čitavu deceniju, sakrivaju stavovi koje je pokojni premijer zaista imao o Kosovu i Metohiji. Da bi se ova zloupotreba Đinđićevog imena i nasleđa demistifikovala, a njeni vinovnici razotkrili, „Pečat“ (uz nužna skraćenja) podseća na poslednji intervju Zorana Đinđića, objavljen šest dana uoči njegove pogibije u „Večernjim novostima“ pod naslovom „Srbija nije žeton za plaćanje dugova“.

 

Vlada Srbije prihvatila je inicijativu Mihaela Štajnera da se između Beograda i Prištine započnu razgovori o određenom krugu krupnih, konkretnih pitanja, koja, bar na prvi pogled, ne zadiru u ono što se obično naziva „konačnim statusom“ Kosova i Metohije. Imate li već Štajnerovu i međunarodne reakcije na prihvatanje?

Štajnerova ponuda za razgovore došla je kao neka vrsta reakcije na inicijativu koju smo mi preduzeli. Uz saglasnost međunarodne zajednice koja je rešila – u redu, hajde neka počnu razgovori.
Naravno, ovu temu mnogi u svetu još nisu spremni da otvore ozbiljno. To je još uvek tabu tema. Zato se i predlaže razgovor o dnevnim pitanjima.

Nema sumnje, i ovo je pomak. Vrlo značajan, jer do sada su albanski političari apsolutno odbijali svaku čak i ideju dijaloga sa Beogradom, tvrdeći da je za njih partner međunarodna zajednica, a Srbija strana država s kojom oni neće da imaju nikakve odnose. Ovo što se dogodilo, verovatno pod pritiskom Štajnera i sveta, dobrodošlo je i zato što predstavlja makar indirektno priznanje prava Srbije.

Dobro je što ćemo za koji dan razgovarati, makar to i ne bilo odmah ni na ministarskom nivou, o pitanjima kao što su „granični“ promet, suzbijanje šverca, energetika, saobraćaj. Ne kao dve države, već kao delovi zajedničkog prostora.
U svemu, međutim, postoji i određeni rizik. Opasnost je – to je druga strana medalje – što ostajanje samo kod pobrojanih pitanja može da vodi legalizovanju postojećeg stanja.

 

Zaista je realna opasnost da će oni koji su za to zainteresovani početi da govore: saobraćaj, energetika i trgovina su glavni problemi, hajde da to normalizujemo i time će sve biti rešeno. Ali, to nipošto nije tako.

Za Srbiju razgovor o ovim temama nipošto ne može biti kompenzacija za njena državna prava na Kosovu i Metohiji. Prava države Srbije u južnoj pokrajini nešto su znatno šire i važnije od zbira prava EPS-a, Pošte ili Železnice. Radi se o sudbini i budućnosti Srbije, o statusu Kosmeta i državnih nacionalnih interesa povezanih s njim. U određenom smislu, i o budućnosti Balkana i o našoj potrebi da međunarodna zajednica sve ovo ozbiljno shvati.

Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule. Naš je tvrd i principijelni stav: i istorijski, državni i pravni aspekti moraju predstavljati osnovu za traženje kompromisa i rešenja.

Naravno, i albansko stanovništvo ima svoja prava. Naš pristup nije jednostran i ne govorimo da Srbija ima sva prava. Ne. I u Rezoluciji 1244 je zapisano da mora da bude pronađen kompromis između prava Prištine i prava Beograda. Mene zabrinjava to što tokom poslednje četiri godine sve ide mimo Rezolucije 1244 i protiv mogućeg i potrebnog kompromisa. Suočeni smo sa širokim i isključivanjem čak i mogućnosti da Beograd ima bilo kakva prava. Zato su vratanca koja su odškrinuta Štajnerovom inicijativom suviše mala da bi se anulirao taj proces.

Da bi vratanca postala vrata, šta je potrebno? Hoćete li tražiti da se nešto promeni u Štajnerovom konceptu dijaloga sa Prištinom?

 

Mi smo za tri bloka pitanja o kojima bi se razgovaralo. Prvi mogu da čine dnevni problemi u saradnji Beograda i Prištine, energetika, saobraćaj, trgovina, organizovani kriminal, problem različitih prava, saobraćajnih tablica, ličnih karata, sve ono što muči ljude. Drugi blok trebalo bi da bude povratak proteranih i raseljenih Srba i drugih nealbanaca i bezbednost. Pod ovim podrazumevam i sve što je u Rezoluciji 1244 zapisano o pravu srpskog naroda da se vrati odakle je proteran. Treći blok pitanja mora se ticati, kao što sam već rekao, državnog statusa i institucija. Ovaj blok pitanja neće moći da se izbegne.

 

Kako vidite okvir u kojem bi se pregovaralo o tom očito, najvažnijem bloku pitanja?

Insistiraćemo da se razgovara: u kakvom će odnosu biti Srbija i Kosmet. U kakvom će odnosu biti za pet, deset godina i zauvek. Došao je trenutak da se ovo – bar preliminarno – nađe na dnevnom redu, jer treći blok je suštinski uslov da se išta ozbiljno dogovorimo o prva dva.

Šta će biti od faktičkog otvaranja problema „konačnog statusa“?

Pitanje statusa je tokom protekle četiri godine već rešavano. Tako što su albanskim lokalnim institucijama predavani atributi državne suverenosti SRJ i Srbije. Državna suverenost, kao što je poznato, ima četiri atributa – zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bezbednost, gde spadaju granica i vojska.

Prve tri su praktično već potpuno predate lokalnom parlamentu, vladi i sudstvu. Uz nadzor međunarodne zajednice koji, naravno, ne može večno da traje. Predaja kosmetskim Albancima četvrte, bezbednosne funkcije takođe je započela.

Da se ovo već dogodilo, realno bi se postavilo pitanje: o čemu ćemo posle, kada se formalno otvori pitanje „konačnog statusa“, uopšte imati da diskutujemo? Utoliko pre što je lako pretpostaviti da bi Albanci teško pristali da vrate ono što su uz pomoć međunarodne zajednice dobili. To bi dakako bio najgori mogući scenario, koji smo morali da osujetimo i izbegnemo.

 

Neki su, i u zemlji i u svetu, zbog Kosova i Metohije već počeli da na Vas sumnjičavo gledaju…

Istina je, već sam, zbog Kosmeta, pokvario odnose sa mnogo svojih kolega u međunarodnim organizacijama. Neki od njih su ovo za šta se zalažem shvatili kao guranje prsta u oko. Kosmet je, međutim, za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je, u stvari, status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije, dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da branim interese Srbije.

Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne. Ali, imam utisak i da sam ponekoga uhvatio usred nekih „radnji“. Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Trebalo bi ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da „pali svetlo“. I govori: stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.

Na osnovu čega pretpostavljate da se radi o čitavom planu, makar i prećutnom?

Mada nemam dokaze baš za sve, zaista se plašim da takav „prećutni plan“ već postoji. Štaviše, da je njegov sastavni deo namera, kada se Beograd s tim bude realno suočio, da glavni ustupak Srbiji bude obećanje da se neće dozvoliti otcepljenje takvog faktički već nezavisnog Kosmeta. Podozrevam da bi nam tada bilo stavljeno do znanja: e, sada sa Prištinom harmonizujte odnose.

Ovo bi bilo krajnje opasno za stabilnost i Srbije i celog regiona. Od početka januara, kada sam krenuo u tu diplomatsku ofanzivu, do danas ništa se nije temeljno izmenilo, ali je „prikočen“ tempo prenošenja suvereniteta Srbije na lokalnu albansku vlast i u oblasti bezbednosti. To nije malo, ali nije nipošto sve, niti dovoljno.

 

Iz istih razloga nije dovoljna ni Štajnerova inicijativa. Stvari će početi suštinski da se menjaju tek kada međunarodna zajednica kaže: rešenje je u kompromisu koji traži Rezolucija 1244. Rešenje je u suštinskoj autonomiji za Kosmet, vraćanju proteranih Srba i vraćanju predviđenog broja naših policajaca u pokrajinu. U striktnom sprovođenju Rezolucije 1244, do poslednjeg slova. Tek kada iz Njujorka i Brisela počnu da stižu ovakvi glasovi – situacija će početi da se suštinski menja nabolje.

Zato ćemo – to će biti naš oficijelni zahtev – tražiti da se povodom četiri godine od dolaska međunarodne misije na Kosovo i Metohiju napravi analiza ostvarenog.

Tražićemo da u pravljenju takve analize učestvuju eksperti Saveta bezbednosti, EU, Beograda i Prištine. Da se formira tim koji će pripremiti „belu knjigu“ o protekle četiri godine, koja bi pokazala: šta sve nije urađeno, koliko je ljudi vraćeno u pokrajinu, zašto nisu realizovane odredbe o povratku vaše vojske i policije, šta je sa „suštinskom autonomijom“, normalizacijom odnosa, sa standardima o kojima Štajner često govori…

 

IZVOR: PRAVDA / PEČAT