KNJIŽEVNIK ARSENIJEVIĆ: Ubeđen sam da je Vučić lud!

Podeli vest sa drugima!
  • 1.6K
    Shares

Ja iskreno verujem da je taj čovek lud i da bi bilo moguće ustanoviti vrlo preciznu dijagnozu njegovog zdravstvenog stanja u tom smislu. Naravno, nije on prvi ludak koji vodi ovu zemlju, daleko bilo. Čitavo jedno odeljenje moglo bi da se ispuni liderima i pretendentima s dijagnozom.

 

Razgovarali smo sa Vladimirom Arsenijevićem, jednim od najvažnijih savremenih pisaca u regionu. Teme? Od normalnih poput njegovog novog romana, festivala “Krokodil”, do onih manje normalnih, kao što je mentalno zdravlje Premijera Srbije Aleksandra Vučića. Zašto uprkos svemu Arsenijević vjeruje u budućnost (barem malo bolju) i zašto je zadovoljan svojim životom, saznajte u intervjuu koji ste zaslužili.

 

Izašao vam je roman “Ti i ja Anđela”, koji je vaš osvrt na devedesete iz današnje vizure. Koliko i da li različito gledate na te godine u odnosu na “Anđelu”?

 

Zapravo i ne toliko. I ne znam da li je to razlog za veselje ili deprimiranost. Kad sam ponovo otvorio rukopis “Anđele” s kojim nisam bio zadovoljan odavno i godinama sam planirao da ga preuredim kako bih mogao da se vratim započetoj tetralogiji Cloaca Maxima i okončam je, nadao sam se da ću zbog proteklog vremena, a reč je ipak o značajnih dve i po decenije od događaja koji čine tu knjigu (zima i proleće 1992), moći da na to vreme gledam s vrstom božanske benevolentnosti kao na nešto što je davno prošlo i što je definitivno za nama. Naravno, mi dobro znamo koliko je ovo vreme u vezi s onim, koliko ništa zapravo nije prošlo, samo je delom promenilo formu, i koliko taj manjak bilo kakve istorijske distance spram događaja iz prošlosti muti i naš pogled na sadašnjost pa i na budućnost. Zato sam obrnuo stvar i koristio taj snažan osećaj kontinuiteta da nastavim gde sam stao bez zgodnog ali književno poprilično iritantnog efekta naknadne pameti. Otud “Ti i ja, Anđela”.

 

Da li je roman nastao u dahu ili je ipak rađeno na njemu duže vrijeme?

Hahaha, ja i ne znam šta je to “dah”. Ja retko koju stvar pišem kratko. Moj proces rada na bilo kojoj knjizi traje negde između godinu i po i tri godine. A radim doslovno svakodnevno – i to jako rano ujutru, čim se probudim. Ostatak dana posvećen je drugim i drugačijim aktivnostima, konkretno radu u Udruženju Krokodil. Za mene pisanje nije posao, iako sam mogao doneo sam veoma konkretnu odluku da ne živim od njega. Utoliko mi od pisanja nije potreban ni odmor. Pišem 365 dana godišnje ali gledam da ne pregorim u radu. Crnčenje ostavljam za druge stvari.

 

Koliko je i kome danas u Srbiji i na Balkanu do pisane riječi? Pogotovo u formi romana?

Mislim da čitalaca zapravo ima možda i više nego što slutimo i da je naša deprimiranost povodom opšteg stanja donekle neopravdana. Ali moram da priznam da to i nije predmet mog prevashodnog interesovanja. Kvantiteti me u tom smislu uopšte ne interesuju. Kada pišem, činim to najviše zbog i za sebe samog. Ako postoji još petoro ljudi kojima bi to posle nešto značilo, za mene je to sasvim dovoljno. Ima ih, na sreću, znatno više od toga. Ne očajavam.

 

Krokodil. Fenomen koji na poprilično velikom frontu (za)okuplja publiku i ljude koji čitaju. Kako se nosite i koliko je teško danas imati jedan ovakav festival? Ima li u svemu tome utopizma, mazohizma ali i zdrave potrebe?

Udruženje Krokodil je neprofitna organizacija. Dakle, svoje programe, od kojih je festival samo jedan, realizuje isključivo zahvaljujući donacijama i sponzorstvima. Svi naši programi su besplatni za posetioce i druge korisnike. Utoliko ogroman deo našeg vremena i naših napora odlazi na taj veoma “kreativni” deo posla: kako dobaviti dovoljno sredstava da bismo naše namere i zamisli realizovali na način koji sami smatramo odgovarajućim. Ono što nas zaista održava u životu jeste činjenica da se ljudi iskreno interesuju za naše aktivnosti pa tako na festivalima koje organizujemo retko bude manje od 1000 ljudi po večeri što je zaista pravi mali fenomen u vremenu u kom je malodušnost koju sam spominjao u prethodnom odgovoru uobičajena a samopouzdanje kulturnih i posebno književnih aktera toliko nisko da se za književne događaje na kojima se okupi pedesetak ljudi uobičajeno kaže da su bili “odlično posećeni”.

 

Živimo u vrijeme odistinskih političkih starletana. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić na neki način se prometnuo u istinskog medijskog Demijurga? Koliko to daleko ide i koliko će još ići? Čovjek je npr. sazvao pressicu zbog izjave jednog sportiste. Opskurno? Ili opasno?

Ja iskreno verujem da je taj čovek lud i da bi bilo moguće ustanoviti vrlo preciznu dijagnozu njegovog zdravstvenog stanja u tom smislu. Naravno, nije on prvi ludak koji vodi ovu zemlju, daleko bilo. Čitavo jedno odeljenje moglo bi da se ispuni liderima i pretendentima s dijagnozom. S druge strane, njegova sitničavost i surevnjivost zaista su zastrašujuće. On nema ono faraonsko u karakteru što je, na primer odlikovalo Miloševića. Njega interesuje sve što kažemo, on pati zbog stvari koje mediji o njemu pišu pa pokušava da ih zaustavi u tome i dobijamo medijsku strahovladu kakvu dugo nismo imali. Njemu čak smeta i sloboda društvenih mreža kao prostora unutar kog ljudi slobodno iskazuju svoje mišljenje o svemu tako i o politici ove zemlje pa i o njemu samom. Smetaju mu karikaturisti a, na kraju, ispada i sportisti koji se požale na tretman države prema pojedinim sportovima. Još svemu tome nismo videli kraj. I opskurno je, dakle, a i opasno ujedno. S druge strane po njemu se ujedno vidi koliko je suverenitet savremenih wannabe diktatora na zapadnom Balkanu ograničen različitim okolnostima. Želeo bih da verujem da je, nakon svega kroz šta smo prošli, u doglednoj budućnosti neko poput, na primer, Erdogana ovde zapravo nemoguć. Nadam se iskreno da se ne varam.

 

IZVOR: 6yka.com / Dnevni Žurnal