KARAĐORĐEVIĆ: Vreme je da me narod dovede na vlast jer ja nisam u strankama!

Podeli vest sa drugima!
  • 4.9K
    Shares

Princ Aleksandar II Karađorđević pojavio se na javnoj sceni početkom devedesetih, u istinski košmarno vreme, kada je naša zemlja bila razapeta između onoga što je komunizam ostavio po svom samouništenju i onoga što su od iste te zemlje u narednih četvrt veka napravili bivši komunisti, antikomunisti i njihovi potomci, odjednom svi skupa spakovani u „vaskoliko srpstvo“.

 

Aleksandar Karađorđević nije se libio da tokom tih devedesetih digne glas protiv Miloševićevog režima, bio je prisutan na mnogim sastancima demokratske opozicije, a po Miloševićevom padu, preselio se u Srbiju, koja mu je ustupila na korišćenje dedinjski dvorski kompleks. Kako su vremena ponovo postala teška i tragična, u svojoj potrazi za rešenjima koja bi nas možda izvadila iz istorijskog „kanala“, ni ne shvatamo da se među nama obreo i autentični diskretni heroj – kralj u republici (čiju zastavu, u skladu s našim sveukupnim paradoksom, krasi kruna njegovih predaka), koji, stekao sam takav utisak, voli sav narod, i građane i seljake i levičare i desničare i opoziciju i vlast i crkvu i ateiste, pa i one koji ga izvrgavaju ruglu.

Leto 2017. krasile su izdašne vrućine, a naročito je upeklo kada smo se obreli u Kraljevskom dvoru, na Dedinju. Bez obzira na „crveni alarm“, tamo je vladalo uzbuđenje zbog upravo najavljenog venčanja sina našeg sagovornika, princa Filipa Karađorđevića i Danice Marinković, ćerke slikara Cileta Marinkovića.

Prestolonaslednik se našao razapet između neplaniranih obaveza i prekookeanskih putovanja, ali nije pomerao naš ranije zakazan sastanak. Primio nas je u radnom kabinetu svog dede, kralja Aleksandra, a slikao se gdegod smo ga postavili, profesionalno i strpljivo, što je prava retkost na fotografisanjima za intervjue.

 

Kako smo se upoznali, tako smo počeli da teoretišemo o monarhiji, a Aleksandar je, valjda zato što ovde monarhiju ponekad poistovećuju sa Dušanovim carstvom, pomenuo Švedsku. Tamo je, kaže, pravi socijalizam, a ne ono što se ovde nazivalo socijalizmom, dok ja uzimam parče rozen torte kojom smo posluženi. A zatim i još jedno.

WS: Vaše visočanstvo, školovali ste se na prestižnim svetskim školama. Čega se sećate iz školskih dana, čemu Vas je takvo obrazovanje naučilo?

Moje obrazovanje je bilo vrlo internacionalno. Stekao sam brojne prijatelje iz celog sveta i još uvek sam u kontaktu sa mnogima od njih. Najveća međunarodna škola koju sam pohađao bila je Le Rozej u Švajcarskoj. Tokom pet godina provedenih tamo imao sam jedinstvenu priliku da upoznam različite kulture i pripadnike više od šezdeset nacionalnosti.

 

Zahvaljujući obrazovanju u Švajcarskoj, bio sam u prilici i da usavršim skijanje, moj ubedljivo omiljeni sport, pa i da pobedim u nekoliko takmičenja. Le Rozej ima dva kampusa, jedan na Lemanskom jezeru, koji se koristi tokom jesenjeg i prolećnog tromesečja, i drugi u gradu Gštadu u Alpima za boravak tokom zime. Moj otac, Kralj Petar II, smatrao je da je pohađanje škole Le Rozej za mene bilo suviše lako, pa me je zbog toga poslao u školu Kalver u Indijani u Sjedinjenim Američkim Državama na letnji kamp, a zatim sam tamo proveo i celu školsku godinu.

 

Nakon Kalvera, pohađao sam koledž Gordonstoun u Škotskoj, kao i Milfild u Engleskoj. Mnogo sam naučio i u školama u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama, posebno kako razumeti ljude različitih provenijencija i tradicija. Naši mladi danas rade to isto i nadam se da će rezultati biti vrlo pozitivni kada se vrate iz inostranstva.

WS: Da li je vojnički režim iz mladosti uticao na Vaše navike?

U mojoj porodici postojala je tradicija da se pohađaju vojne škole, međutim, to se sada, u 21. veku, promenilo. Moj najpoznatiji predak koji je išao u vojnu akademiju bio je pradeda kralj Petar I, koji je pohađao najprestižniju francusku vojnu akademiju Sen Sir. Moj deda, kralj Aleksandar bio je u Carskom paževskom korpusu u Sankt Peterburgu. Svakako smo i moji preci i ja imali velike koristi od iskustva koje smo stekli u tim ustanovama. Naučili smo se strogoj disciplini.

WS: Kakav je Vaš stav prema srpskoj vojsci danas?

Veoma je važno da Srbija ima jaku i spremnu vojsku. Naše oružane snage moraju uvek da budu spremne i dobro obučene. Veoma sam ponosan na srpske oružane snage. Današnja vojska bitno je drugačija, naglasak je na superiornoj tehničkoj specijalizaciji i sposobnosti da se velikom brzinom prelaze velika rastojanja, što je radikalno promenilo taktiku i strategiju.

WS: Pomenuli ste skijanje kao sport u kome ste se najbolje snašli. Koliko je bavljenje sportom važno za čoveka?

Smatram da je sport veoma važan. On pomaže da se ostane u formi i da se bude spreman za mnoge izazove i iskušenja, koji se ne mogu izbeći u životu. Zato je važno da se utiče na decu i omladinu da se bave sportom, to je izuzetno važan deo odrastanja, ne samo fizičkog, već i duhovnog. Veoma sam voleo skijanje, ali i ragbi. Vodeni sportovi su takođe lepi, divim se našim vaterpolistima, to je izuzetno zahtevan sport. Na moju veliku žalost, nisam baš dobar u tenisu!

IZVOR: Wine Style / B92