AUSTRALIJSKI FUDBALER: Hteo sam igrati za Srbiju ali su me oterali!

Podeli vest sa drugima!
  • 80
    Shares

U iščekivanju Svetskog prvenstva u Rusiji fudbaler japanske Jokohame otkriva otkud on uopšte u timu “kengura” i da li mu je žao što ne igra za “orlove”.

 

Miloš Degenek, član startne postave fudbalske reprezentacije Australije, momak je kojeg život nije milovao. Sa godinu ipo dana u egzodusu srpskog naroda iz Krajine, u naručju majke morao je napusti rodni Knin, da bi se potom obreo u Srbiji i nekoliko godina živeo u izbegličkim centrima. Zahvaljujući spremnosti svojih roditelja da život počnu ispočetka došao je u Australiju koja je porodici Degenek dala šansu.

 

Miloš Degenek u ispovesti za Kurir prvi put otkriva kako su neki ljudi iz FSS neljudski poneli prema njemu i eliminisali ga sa spiska omladinaca za EP u Litvaniji, gde je ostao bez zlatne medalje i titule prvaka Evrope. Otkriva i da pred svaku utakmicu gleda klipove Nemanje Vidića i tvrdi da je Nemanja Matić lider reprezentacije Srbije. Iako je kao dete bežao od Hrvata i spasavao živu glavu, danas je u sjajnim odnosima sa momcima hrvatskog porekla sa kojima brani boje Australije i sa kojima će pokušati da napravi iznenađenje na SP u Rusiji.

 

Kako pamtiš “rodnu grudu” i Dalmaciju?
– Rodio sam se u Kninu, a ja sam živeo u Orliću odakle je očeva familija, dok su majčini iz Mokrog polja. Nažalost, posle “Oluje” morali smo da bežimo i spašavamo živote. Bio sam vrlo mali, imao sam 18 meseci i te kolone izbeglica se ne sećam. Znam iz priča, roditelja, babe i dede, da smo devet dana išli na traktoru. Oko pola miliona nas Srba iz Krajine tada je došlo u Srbiju. Bilo je to teško vreme i period za moju porodicu. Jedva smo preživljavali – počeo je priču za Kurir Miloš Degenek.

 

Kako si počeo da igraš fudbal?
– Bili smo smešteni u Aranđelovcu. Stariji brat me je vukao na fudbal. Ja sam više voleo da branim, da ne trčim mnogo. Tek u Australiji, u Sidneju, sa osam godina počeo sam da treniram. Bilo je to u našem, srpskom klubu “Beli Orlovi”. Tu ostajem do 13 godine i onda prelazim u klub Sidnej iz Novog Južnog Velsa. Bio je to viši nivo i tu sam zagrizao za fudbal. Išao sam u srednju školu koja je imala specifičan program za sve sportove. Pet dana sam išao u školu i trenirao, a subotom ili nedeljom sam igrao utakmice.

 

Kad shvataš da će fudbal biti tvoj životni poziv?
– Sa 15 godina dolazim u “Institut za sport” u Novom Južnom Velsu, to vam je jedna vrsta Akademije fudbala. Tu počinjem da igram za reprezentaciju Australije i bio sam kapiten selekcije do 17 godine. Odlazim u Kanberu na još jaču Akademiju i igram za omladinsku reprezentaciju. Sa Australijom sam bio učesnik Mundijala za igrače do 17 godina u Meksiku. Nisam se proslavio, igrao sam vrlo malo, samo dve utakmice. (smeh)

 

Kako dolaziš u Evropu?
– Moj otac je stupio u kontakt sa nekim ljudima iz Štutgarta i tamo odlazim na probu preko Miroslava Stevića. Priliku mi je dao Fredi Bobić, koji je bio direktor. Imao sam samo dva dana, odnosno tri treninga da se dokažem. Moji rivali bili su omladinci Nemačke koji su bili drugi na mundijalu. Posle treninga došao je Bobić i ponudio mi profesionalni ugovor.

 

Zašto nisi odmah ostao u Štutgartu?
– Bio je dogovor da se vratim u Australiju i tek posle šest meseci dođem u Nemačku. Prioritet je bio da savladam jezik i fizički napredujem, jer sam bio mnogo mršav. Za pola godine sam ih stigao. Posle šest meseci sam upao u prvi tim Štutgarta i sa 18 godina bio na klupi u Bundesligi. Sećam se da su za “Švabe” tada igrali Zdravko Kuzmanović, Vedad Ibišević, Serdar Taski… Baš njih trojica su mi bili od najveće pomoći. Nažalost, povredio sam Ahilovu tetivu i usledila je pauza od godinu dana.

 

Igrao si za omladince Srbije, šta se to desilo pa smo te izgubili?
– Bio sam član omladinske reprezentacije Srbije, a selektor je bio Ljubinko Drulović. Igrao sam osam utakmica u kvalifikacijama. Pred odlazak na EP neki ljudi su mi rekli da nemam potrebne papire i bukvalno sam obrisan sa spiska. Ne znam šta se tu desilo. Imao sam srpsko državljanstvo, pasoš… Ne znam šta je još trebalo. Živeo sam u Srbiji šest godina, tu mi je baba i dalje… Ma, kad se setim…

 

Znaš li ko te je eliminisao?
– Nisam želeo da kopam dublje, jer znam kakvi su neki ljudi u Savezu. Sećam se da su mi rekli da mi fale neki papiri i da će mi javiti koji… Ja sam bio uporan, zvao, tražio… Išao sam na Terazije, u ambasade, pisao pisma FIFA… Iz Saveza su mi rekli da će oni to rešiti. Kad sam video neke ljude, šta sve rade i kakve nepoštene motive imaju, odlučio sam da se povučem, jer ja tako ne funkcionišem.

 

KURIR