EPISKOP ATANASIJE NAPAO VUČIĆA! – Ti si bahati primitivac uništavaš duh naroda Srbije!

Podeli vest sa drugima!
  • 2.2K
    Shares

Gospodin Aleksandar Vučić je privatizavao i nebesku i zemaljsku Srbiju, i kao svaki neokomunistički mutant proglasio se za samozvanog gospodara neba i zemlje, odreditelja i presuditelja sudbine Srbije i srpskog naroda u oba sveta i oba veka, u istoriji i metaistoriji, piše u otvorenom pismu penzionisani episkop SPC Atanasije Jevtić.

 

Priznajemo da nismo, ipak, očekivali da taj skorojević bude toliko primitivno pretenciozan – svaka je pretencioznost uvek primitivna i skorojevićska – da srpskom narodu u Srbiji, i urbi et orbi van nje, posle poznatih osiono-komunističkih i infernalno-demonskih pretenzija da „promeni svest srpskog naroda“ (kao da se radi o zamorčićima iz neke samo njemu poznate „šuvarove“ ili „bolonjske“, ili već neke slične „škole“ njegovih učitelja ili učenika, poput, napr., kreature sadašnjeg ministra prosvete, ili neke druge sveznalačke mu oblasti „rekonstruiranja“ i „dekompoziranja“ svega što nije kao on i njegovi uzori i modeli); ili već koliko puta ponovljenih izricanja neprikosnovenih sudova o njegovoj svenadležnosti nad zemljom i nebom srpskog naroda (pamtimo, recimo, osione mu presude: „Šta će nam Nebo! Tamo nema zakona, tamo se ništa ne radi!“ itd.).

 

Retko je i ovakva kakva je ova titoistička „i posle Tita Tito Srbija“ imala na vrhu vlasti takvog diletanta i primitivca kakav je Vučić (sa „stručnim stažom“ ministra informacija kod samoosionog Miloševića i godinama stažiranja u stranci kod Šešelja). Jer da nije tako, zar bi na Novu godinu prvo što je imao da kaže Srbiji i Srbima bila ova poruka (daj Bože, Oporuka) što im je uputio preko Večernjih novosti?

 

Kao Srbin iz zemlje Srbije i njen, od rođenja, državljanin na Zemlji i na Nebu, koji u nebozemnoj Srbiji treba „ne samo da umrem i ništa više“, nego i da živim, kao što i živim i živeću u njoj i za nju (bez pitanja i dozvole „gospodara Vučića“), pitam se: ko tom jadovu Srbinu, rugaču jedinstvene nebozemne Srbije, dade vlast i pravo da mi skraćuje prostore i granice jedine zemlje i otadžbine u sve četiri njene dimenzije, uključujući i onu dubinsku i onu bezgraničnu visinsku, koju sam od Boga, a ne od takvog nametenjaka, smetenjaka i izdajnika, dobio i nasledio u oba sveta i za oba sveta? Osim ako mu je čovek samo puž, ili crv (po Pravednom Jovu), a ne i soko i neboparni orao – „strela čeznuća krenuta Bogom živim i istinitim iz nebića ka Svebiću“ (O. Justin Popović)?

Ko ga je to ovlastio da iz svog snobovskog, evroslinavskog, bezvernog i lakejski podajničkog, nesmislenog i beskičmenog provincijalizma (da li samo „bugojnskog“?) i pustopraznog srljanja u Evropu – kao da Srbije nije Evropa i pre Evrope: „Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“? (osim ako mu je Europa samo onaj uski zemljopadni polumesec na severozapadu, kakva je ova osakaćena i slepooka Europa, a ne ona iskonska Εὐρώπη širokooka i velikozorna Devojka od Urala do Giblartara) – toj i takvoj novokolonijalnoj Europi izdaje i predaje srpsko nebozemno Kosovo i Metohiju?

 

Ima li Aleksandar Vučić dece? I ima li ih Srbija – juče, danas, sutra? I hoće li ih imati doveka – u vremenu i istoriji, u eshatonu i metaistoriji Carstva Nebeskog?

 

Kad sam u Konresu nesrećne, nekada demokratske Republike, a danas okupatorske USA imperije, svedočio ne tako davne 1990. g., zajedno sa tada episkopom a potom patrijarhom Pavlom, o srpskom Kosovu i Metohiji, pitao sam već tada protežirane od te tiranske „totaldemo(no)kratske“ Imperije (gore negoli nekada ogrezle u krvi nevinih Hrišćana Rimske), prisutne Šiptare, g. Rugovu i g-đu Pulju: Imaju li Srbi na Kosovu i Metohiji decu, ili samo vi, pridošli s tiranskim islamom na tu Svetu zemlju Srba hrišćana, zalivenu i osvećenu sopstvenom, a ne tuđom krvlju, znojem i suzama, kad na takvoj i tolikoj mržnji, koju prema srpskoj deci usađujete u svest i srca svoje dece, zasnivate budućnost te dece?

A sva deca sveta, dodadosmo tada, i dodajemo uvek i sada, pa i sva deca Kosova i Metohije, imaju bogodano pravo i bogoliko dostojanstvo za bogodarovanu, čoveka dostojnu budućnost. Kakvo li g. Vučić dostojanstvo i pravo zasniva svojoj deci kad im oduzima i Kosovo i nebo (kao, nažalost, i pre njega Đinđić i sada Dačić – sve titići i šuvarovci, poput i radikalnog Šešelja)?

 

IZVOR: KURIR NOVINE