ON JE VREDAN PAŽNJE SVETSKIH MEDIJA! Srpski mladi doktor i naučnik VUK ALEKSIĆ!

  • 207
  •  
Advertisement

Znate ga sa malih ekrana kao člana žirija u jednom televizisjkom šou programu. Da živimo u nekoj drugoj zemlji za njega bi se i ranije znalo ali bi široj javnosti bio poznat prvo kao sjajan student medicine (prosek 9,7) ali i kao neko ko predstavlja budućnost jedne od njenih najtežih grana – neurohirurgije.

 

Ovo je priča o dr Vuku Aleksiću, dvadesetosmogodišnjem specijalizantu neurohirurgije koji je od upisa na studije pa do sada, dakle punih 10 godina, život posvetio medicini, trudeći se da postane što bolji lekar. Ovo je priča o mladom čoveku, jednom od onih ljudi na koje Srbija treba da bude ponosna što ih ima.

Nalazimo se u jednom kafiću u centru grada i odmah započinjemo priču o tome kako je ceo život maštao i pripremao se da bude ništa drugo do lekar.

 

“Razredna iz osnovne škole mi se skoro javila i rekla – Evo sad kad si već postao lekar da vidiš svoj pismeni zadatak koji si pisao na temu šta želim da budem kad porastem. Poslala mi je tekst i video sam da sam još tad želeo da se bavim medicinom. Nikad nisam želeo da budem nešto drugo. Ceo život sam se spremao da budem lekar. I evo konačno sam ostvario i živim svoj san. Ljudi poinekad kukaju kako im je naporno na poslu, mrzi ih da idu… A ja jedva čekam da dođem u bolnicu”, započinje priču Vuk Aleksić.

 

Išao je u Petu beogradsku gimnaziju gde je kako kaže naučio sve o radnim navikama.

Advertisement

“Imao sam sjajne profesore i sjajno društvo. Bio sam okružen veoma ambicioznim ljudima. Nas troje iz odeljenja je upisalo medicinu. Zajedno smo se i spremali. Kad god kažeš nekome da se spremaš za medicinu komentar je – razmisli možda bolje nešto drugo, nadji nešto isplativije… Mnogi su me odgovarali ali ja nisam imao ni jedan promil dileme da li da upišem medicinu”, priča Vuk.

 

Njegov stariji brat Nemanja je isto lekar, specijalizant kardiohirurgije. Kada je Vuk odlučio da upiše medicinu brat je u početku bio protiv toga. Savetovao ga je da upiše nešto što je profitabilnije i nešto gde će lakše naći posao.

“Ipak kada je video da sam definitivno rešio, podržao me je. Bio je sve vreme uz mene. On me je i spremao za prijemni ispit”, sa ponosom priča moj sagovornik.

 

Kako kaže nije imao rezervni plan. Rešio je da ako ne upiše medicinu to će biti znak da to i nije za njega i da je onda vreme da krene nekim drugim putem.

“Nadao sam se, imao sam dobar prosek, bio sam siguran u sebe. Nisam imao alternativu. Delovalo mi je iz te perspektive tada da ako ne upišem medicinu da će to biti smak sveta. Ali ispalo je sve kako treba. Čim sam video pitanja na prijemnom znao sam da ću biti primljen.”

 

Pitam ga da li je tačno da oni koji dođu iz medcinske škole na medicinski fakultet zbog nekog predznanja koje su stekli mogu ponekad i previše da se opuste, dok oni iz gimnazije moraju mnogo više da zapnu.

 

KURIR NOVINE

Advertisement